Говор предсједника Чубриловића на тематској сједници Скупштине Аутономне покрајине Војводине

Датум: 
12.10.2021 - 13:15

Поштовани предсједниче Скупштине Аутономне покрајине Војводине, господине Пастор,

Поштовани предсједниче Извршног вијећа Аутономне покрајине Војводине, господине Мировићу,

Уважени народни посланици, покрајински секретари, поштовани домаћини,

Даме и господо, драги пријатељи,

Част ми је и задовољство што сам данас овдје међу вама, у Скупштини Аутономне покрајине Војводине, што могу да вас поздравим и да вам се обратим. У овом излагању говорићу, дјелимично, о прошлости, али и о ономе што је актуелно, као и о будућности.

Желим да обавијестим уважену Скупштину Аутономне покрајине Војводине да говорим у име Народне скупштине Републике Српске која ће за неколико дана, тачније 24. октобра ове године,обиљежити 30 година од свог формирања и дјеловања. На тај дан, у Сарајеву је, 24. октобра 1991. године – дакле, прије почетка трагичних сукоба – одржана Оснивачка скупштина српског народа у Босни и Херцеговини, која је претеча данашње Народне скупштине наше Републике. Прву скупштину чинили су посланици који су били изабрани у Скупштину Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине на првим демократским изборима, који су у новембру 1990. године, одржани у тој републици бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Формирање Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини био је изнуђен политички потез. Наиме, српски посланици у тадашњем парламенту Босне и Херцеговине били су, супротно Уставу и законима, прегласани о питањима од виталног националног интереса и није било никаквог другог начина да се тај витални интерес Срба у тадашњој БиХ заштити, него формирањем Скупштине српског народа.

Формирање Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини била је потреба и одговорност да се заштити право на равноправност и конститутивност српског народа, између осталог и право на властиту државу, у том тренутку на СФР Југославију која је, на нашим просторима, једина била суверена и међународно призната држава. Срби су инсистирали на томе да имају право на останак у заједничкој држави, док су друга два народа у БиХ, Хрвати и тадашњи Муслимани, који су данас Бошњаци, демонстрирали своје право да изађу из те државе. То су биле међусобно супротстављене и непомирљиве опције и без обзира на бројне уступке српске стране, сукоб је био неминован. Он је трајао дуже од три и по године и однио је пуно жртава: преко сто хиљада погинулих на све четири зараћене стране, више хиљада рањених и неколико стотина хиљада избјеглих и интерно расељених лица, уз огромно материјално разарање, уништавање имовине и других ресурса.

Као и већина других ратова, и грађански рат у БиХ, који је трајао од 1992. до 1995. године, завршио се мировним споразумом. Споразум о миру уговорен је у Дејтону, 21. новембра 1995, а дефинитивно потписан у Паризу децембра те године, али је, у широј јавности, познат као Дејтонски мировни споразум. У складу са тим мировним споразумом, који се састоји од 11 анекса, међу којима је и Устав, државна заједница Босна и Херцеговина се састоји од два раноправна ентитета: Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине. Према Уставу, Босна и Херцеговина има свега десет надлежности, а све остале су на нивоу ентитетских власти, а у Федерацији БиХ и кантоналних зато што се тај ентитет састоји од десет кантона.

Српски народ је, преко својих политичких представника у Дејтону прихватио такву правно-политичку конфигурацију БиХ. Република Српска, по дејтонском Уставу, има сасвим довољно овлашћења и многи теоретичари њен уставно-правни капацитет именују као „држава у држави“. Међутим, тај ниво надлежности Републике Српске, у протеклих четврт вијека, стално је умањиван. Радили су то углавном представници међународних институција и организација смјештених у БиХ, а посебно Канцеларија високог представника, уз лобирање политичког Сарајева.

Сталним интервенцијама Републици Српској су одузете бројне надлежности и пренесене на ниво институција БиХ. Наравно, то је чињено противуставно и политички вишеструко штетно. Ако би се таква пракса наставила, Републици Српској пријети опасност да остане празна љуштура, да постане политичка територија без овлашћења, а самим тим и немоћна да заштити свој народ који ју је због тога и формирао и за њу дао велику жртву.

Они који желе да развласте Републику Српску раде то с циљем унитаризације Босне и Херцеговине и њеног претварања у грађанску државу, у којој би се одлучивало по начелу „један човјек – један глас“. То не би било спорно да у БиХ не постоје три конститутивна народа са сложеном и трагичном историјом међусобних односа. А та историја опомиње на опрез и подсјећа на крајње негативна искуства кад год су била нарушена права колективитета, у овом случају конститутивних народа. Због тога се Република Српска оштро противи умањењу надлежности које су одређене Уставом БиХ и Дејтонским мировним споразумом, а нарочито се противи наметању закона, јер је то насиље над демократијом.

Наша борба за очување изворног Дејтона није никакав политички хир или инат према другима, него насушна потреба да се сачувају надлежности ентитета и права Срба као конститутивног народа у Босни и Херцеговини.

Штетност наметања закона и других аката од стране високог представника илустроваћу само једним примјером. Прије непуна два мјесеца тадашњи високи представник у БиХ, Аустријанац, Валентин Инцко, седам дана прије истека свог дванаестогодишњег мандата, наметнуо је измјене и допуне Кривичног закона БиХ. То је за нас из Републике Српске неприхватљиво и због тога је Народна скупштина донијела акте којима не признаје наметнути закон. С друге стране, тзв. међународна заједница умјесто да тражи излаз из политичке ситуације у коју нас је довело наметање Кривичног закона, уводи новог високог представника, Нијемца, Кристијана Шмита, и то без сагласности Савјета безбједности Уједињених нација, што је за нас, такође, неприхватљиво. Наш циљ је да сачувамо права и надлежности које нам припадају и које су изборене тешком муком и уз велике жртве.

Најзначајнију улогу у одбрани уставноправне позиције Републике Српске, верификоване Дејтонским мировним споразумом као међународним уговором, поред представника Републике Српске у заједничким органима и институцијама БиХ, има управо Народна скупштина. Она је демократски изабран представнички орган путем којег се штите витални национални интереси српског народа и Републике Српске. С тим циљем и потребом, само у овој 2021. години, Народна скупштина Републике Српске одржала је неколико посебних сједница на којима су расправљана питања заштите виталног интереса Срба као конститутивног народа и Републике Српске као дејтонске категорије.

Упркос непрестаној борби за доказивање и одбрану права на властити идентитет и државност, Република Српска, па тако и њена Народна скупштина, успјела је да успоставља и одржава регионалну и међународну сарадњу. Наш парламент је потписао већи број споразума, меморандума, протокола и сличних аката о сарадњи са неколико државних, покрајинских и регионалних парламената. Ту је на првом мјесту сарадња са Републиком Србијом и њеном Народном скупштином, што нам је омогућио Споразум о специјалним паралелним везама.

Као што знате, са Скупштином Аутономне покрајине Војводине потписан је Протокол о намјерама два парламента, 2011. године, којим је озваничена дотадашња и отворена перспектива новој сарадњи. Сарадња је посебно интензивирана након доласка делегације ваше Скупштине на челу са предсједником, господином Пастором у Бању Луку 2019. године и успостављањем парламентарне групе пријатељства. Након тога, континуирано се одржавају састанци и договори радних тијела, стручне службе и одвија се конструктивна сарадња.

Посебно је унапрена сарадња и остварени су видљиви резултати у областима образовања – нарочито високог, мастер и докторских студија – те у области културе, не само кроз оснивање огранка Матице српске код нас, него и кроз гостовања народних позоришта и других институција културе... Остварена је добра сарадња и у области науке, здравства, спорта... те, сарадња у областима локалне самоупаве, европских интеграција и регионалне сарадње... Можда је најзначајније истаћи добру сарадњу наших привредних комора, развојних агенција и привредних субјеката, те сарадњу у области економије, трговине, туризма и у другим областима које су животно важне за наше грађане.

Редовна размјена парламентарних делегација, посебно у посљедње двије године, подигла је наше односе на виши ниво. То је залог и обавеза наставка сарадње и у будућности.

И, на крају, можемо констатовати да је сарадња између Народне скупштине Републике Српске и Скупштине Аутономне покрајине Војводине одлична и корисна. Али, сматрамо да сарадња изван наших парламената, у другим сферама може и треба да буде још боља и потпунија. Да на томе радимо, сви смо позвани и обавезни.

Даме и господо, драги пријатељи,

Позивам све посланике Скупштине Аутономне покрајине Војводине, као и све друге добронамјерне политичке актере, да дођу у посјету Народној скупштини Републике Српске, да се и лично увјере да је она не само вишестраначка, што је била од првог дана, па чак и у вријеме рата, него и мултиетничка, јер наш парламент се не може конституисати уколико није изабрана одређена квота посланика из друга два конститутивна народа, Бошњака и Хрвата, а с радом не може почети ни Вијеће народа уколико у њему нема потребног броја припадника осталих, тј. националних мањина из Републике Српске. Ми смо спремни да будемо добри домаћини и радо ћемо вас угостити.

Захваљујем вам на пажњи и на гостопримству које сте исказали према нашој делегацији у ова два дана наше посјете.

Живјели!