Предсједник Чубриловић у Београду на трибини поводом 30 година од доношења првог устава Републике Српске

Предсједник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић у име Народне скупштине поздравиио је данас у Београду учеснике тематске трибине „30 година од доношења првог устава Републике Српске: Словом Устава против злодуха укидања Републике Српске“ у организацији Представништва Српске у Србији.  

Говор предсједника Чубриловића преносимо у цијелости:

Данас је за Републику Српску и за цијели српски народ велики дан. На данашњи дан, прије 30 година, Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини  усвојила је Устав Српске Републике Босне и Херцеговине, како се тад звала наша данашња Република Српска.

Свима вама, и свим Србима, честитам годишњицу доношења Устава Републике Српске, а организатору овог „округлог стола“, Представништву Републике Српске у Београду, захваљујем на труду уложеном у припремање овог скупа.

Доношење Устава, 28. фебруара 1992, произашло је из  Декларације о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине, 9. јануара исте године, а основни циљеви Декларације су уграђени у Преамбулу тог устава. Устав  је донесен  као потпуно нов и оригиналан уставни акт, јер је њиме први пут дефинисана Република Српског Народа у Босни и Херцеговини, као суверена држава српског народа на просторима те бивше југословенске републике. Устав је израз самоопредјељења српског народа, с циљем да се осигурају његов опстанак и равноправност на простору Босне и Херцеговине, не угрожавајући при томе равноправност друга два народа. Срби, као аутохтон и суверен народ, имали су историјско право да самостално одлуче о свом политичком и државном статусу.

Сложени и противрјечни процеси југословенске државне кризе преламали су се и одражавали и на уставно-државну кризу Босне и Херцеговине. Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини, која је конституисана само четири мјесеца раније, као уставотворно народно представништво, доношењем Устава створила је легалну основу за институционалну изградњу српског државног ентитета и субјективитета на подручју Босне и Херцеговине. Скупштина српског народа је у донесеном уставу дефинисана као Народна скупштина, као уставотворна и законодавна институција Српске Републике Босне и Херцеговине, односно, касније, Републике Српске.

Воља српског народа, изражена на плебисциту у новембру 1991, о останку у Југославији, дефинисана је у Уставу као једна од основних норми. Устав је донесен прије одржавања тзв. референдума о државној независности Босне и Херцеговине, што се показало као изузетно далековида одлука, тако да резултати референдума од 29. фебруара и 1. марта 1992. нису правно обавезивали Српску Републику Босну и Херцеговину. И то историјско искуство је још једном потврдило истину да је остваривање виталних интереса једног народа могуће једино ако тај народ има своју државу, која је организована на уставу и, дефакто, призната од других домаћих и међународних субјеката.

На основу Устава од 28. фебруара 1992, у наредних десет мјесеци, напором свих државних и политичких субјеката, завршено је државно конституисање Републике Српске. Формиране су државне институције, успостављени су правни, политички, економски, образовни систем и друге битне полуге државности. Република Српска је постала суверена држава српског народа, организована на републиканском облику владавине, на владавини права, равноправности грађана, подјели власти, на уставности и законитости, и као таква је постала незаобилазан фактор у преговорима о статусу и уређењу Босне и Херцеговине.

Полазећи од сувереног и легитимног права народа на самоопредјељење, Срби су се у октобру и новембру 1991. изјаснили за институционалну равноправност у БиХ и за опстанак у Југославији, тада легалној и међународно признатој држави, што се, нажалост, није остварило, упркос томе што је српски народ у БиХ то јасно прокламовао. Уставом од априла 1992. године републике Србија и Црна Гора, које су створиле Савезну Републику Југославију, нису у њу прихватиле Српску Републику Босну и Херцеговину. Муслимани, касније Бошњаци, и Хрвати су се на основу својих суверених воља и самоопредјељења, у фебруару и марту 1992. изјаснили за независност Босне и Херцеговине и сецесију од Југославије. Тако су на простору Босне и Херцеговине настале двије супротстављене суверене воље које су се изразиле кроз два различита државна ентитета.

Срби су доношењем Устава Српске Републике Босне и Херцеговине дефинисали своју државност и уставни поредак, а Муслимани и Хрвати су кроз ентитет Босна и Херцеговина дефинисали своју државност и уставни поредак. Уставни поредак Босне и Херцеговине се распао на два нова ентитетска уставноправна поретка, са три конститутивна народа. Формула уређења БиХ, по којој би се она састојала од два ентитета и три народа, постоји од почетка политичке кризе у Босни и Херцеговини. Република Српска је призната од стране међународне заједнице као државни субјект и као таква је учествовала у свим преговорима о државној структури, статусу и уређењу Босне и Херцеговине и положају српског народа у њој.

Чињеница да је Република Српска проглашена и уставно дефинисана временски прије него што је Босна и Херцеговина стекла независност, била је пресудна да Република Српска и њене институције буду признате као субјект у међународним преговарима, а што је било одлучујуће за њено дефинитивно међународно признање у Дејтону.

Због свега наведеног, доношење Устава, 28. фебруара 1992, представља историјски догађај који је судбински утицао на каснија збивања у вези са статусом Републике Српске и положајем српског народа у Босни и Херцеговини. Као што је познато, устав представља највиши правни акт у коме је изражена суверена воља народа, а истовремено је и темељни акт на основу кога се организују и функционишу државне институције и власт.

Нема сумње, доношење Устава Српске Републике Босне и Херцеговине, 28. фебруара 1992, имало је судбински значај за Републику Српску и српски народ у цјелини, како у тренутку усвајања, тако и данас.

Нажалост, и данас као и прије 30 година, има превише оних који оспоравају наш устав, а то значи и право српског народа на правно-политичко постојање, на равноправност са другим народима у Босни и Херцеговини и властиту државност. Због тога се и ми, данашња генерација Срба у Босни и Херцеговини, налазимо пред изазовом борбе за очување Устава наше Републике, за уставно дјеловање и понашање. Народна скупштина Републике Српске, с циљем заштите начела уставности и законитости, само у протеклих годину дана донијела је више правних и политичких аката, од резолуција, декларација, закључака, одлука, платформи за преговоре и других, с намјером и у нади да ћемо њима иницирати дијалог са осталим актерима на босанскохерцеговачкој политичкој сцени, прије свега бошњачке провинијенције. И други органи и субјекти власти у Републици Српској имали су сличне идеје, покушаје и приједлоге, али одзива на све те наше иницијативе није било. А ми смо само тражили, и још тражимо, да се у Босни и Херцеговини поштује њен устав, односно да се, евентуалне, његове измјене врше на уставан начин, уз учествовање само домаћих актера. Ми из Републике Српске хоћемо да будемо и останемо онакви како је то Дејтонски мировни споразум дефинисао и легализовао. Тешка је и тужна држава у којој се морате борити за елементарно поштовање устава, његову заштиту и спровођење. А данашња Босна и Херцеговина је управо таква.

Од учесника данашњег „округлог стола“, очекујемо да чујемо ставове и мишљења у вези са актуелном политичком ситуацијом у Републици Српској и Босни и Херцеговини, те о документима које смо доносили у нашем парламенту, међу којима је и Деклерација о уставним принципима коју је Народна скупштина Републике Српске донијела у децембру прошле године.

Због тога, још једном – поздрављајући вас и захваљујући вам што учествујет на овом скупу – желим да истакнем да има оправдања за још детаљнијим истраживањима и промишљањима о државности наше Републике. Јер, ако то нећемо ми урадити, историја ће ово наше вријеме запамтити по ономе што о њему забиљеже они који нам нису наклоњени.

Хвала за пажњу!

Живјела Републике Српска!