Саопштење Кабинета предсједника Народне скупштине Републике Српске поводом Наредбе Кристијана Шмита

Напомена: за правилно читање и разумјевање текста потребно је адекватно предзнање у области међународног уговорног права и правне природе Дејтонског мировног споразума.

Уважавајући став Европске комисије за демократију путем права (Венецијанска комисија) број: 337/2005 усвојеном на 63. сједници одржаној 10. и 11. јуна 2005. године, које је дато као одговор на питање Европског суда за људска права: „Да ли су анекси Општег оквирног споразума предмет међународног права?“, а у којем је Венецијанска комисија закључила да се анекси „морају сматрати међународним уговорима. Њихов карактер или тумачење се, стога, руководе међународним правом, нарочито Бечком конвенцијом о праву међународних уговора.“

Истичући да је Републику Српску путем опуномоћја заступала СРЈ у поступку закључивања Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини (даље: Дејтонски мировни споразум), како је то наведено у његовој преамбули као и то да је Република Српска била страна у преговорима на којима су становљени тзв. Женевски и тзв. Њујоршки принципи као окоснице самог анекса 4 односно самог Дејтонског мировног споразума.

Наглашавајући да је Република Српска уговорница у свим анексима Дејтонског мировног споразума укључујући Анекс 4 и Анекс 10 те да је у више наврата својим актима указивала на материјална кршења њихових одредби а посебно путем Закључака у вези са Информацијом о урушавању правног поретка у БиХ кршењем Дејтонског мировног споразума, Закључака у вези са Информацијом о разматрању актуелне безбједносне и политичке ситуације у свијету са аспекта реперкусија на Републику Српску, Закључака у вези оцјене рада Високог представника, примјене Анекса X Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини у периоду разговора о именовању новог Високог представника, Закључка број: 01-1407/09, Закључка број: 01-1406/09, Закључака 01-610/10 и других, чиме је у својству уговорнице активно протествовала против кршења анекса и Дејтонског мировног споразума у цјелини. Овде посебно наглашавамо да су ОХР и Уставни суд БиХ који су по Дејтонском мировном споразуму овлашћени да на одређени начин регулишу његову примјену, прекршили своје обавезе савјесног поступања у складу са захтјевима bona fides начела ради чега се њихови спорни акти не могу сматрати правно ваљаним ab initio. У супротности су са правилима међународног права развијеним кроз ранију јуриспруденцију Сталног арбитражног суда (1910), односно Међународног суда правде у предметима као што су United Kingdom v. Norway (1951), Gabcíkovo-Nagymaros (1997) и други те не могу обавезивати савјесну уговорницу.

Подсјећамо да је изостала прописана рекација осталих уговорница путем протеста на тврдње из аката Народне скупштине Републике Српске који су због свог јавног карактера усклађени са захтјевима из члана 65 и члана 67. Бечке конвенције о праву међународних уговора; као и то да да смо у овим оквирима усвојили Закон о непримјењивању Одлуке Високог представника којом се доноси Закон о допуни Кривичног закона Босне и Херцеговине („Службени гласник Републике Српске“, број: 89/21), који прописује: „Одлука Високог представника којом се доноси Закон о допуни Кривичног закона Босне и Херцеговине којом се у Кривичном закону Босне и Херцеговине (“Службени гласник БиХ”, бр. 3/03, 32/03, 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06, 32/07, 8/10, 47/14, 22/15, 40/15 и 35/18) у члану 145а, иза става 1. додају се нови ставови 2. до 6, а важећи став 2. мијења и нумерише као нови став 7, неће се примјењивати на територији Републике Српске.“, као и Закон о измјени Закона о објављивању закона и других прописа Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“, број: 60/23), којима се у складу са одредбама члана 60 Бечке конвенције о праву међународних уговора привремено суспендује примјена Анекса 10, као и Закон о непримјењивању одлука Уставног суда Босне и Херцеговине („Службени гласник Републике Српске“, број: 60/23), који прописује:

„Члан 1.

Одлука којом су Правила Уставног суда измјењена и одлуке Уставног суда Босне и Херцеговине, донесене након измјена Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, неће се примјењивати и извршавати на територији Републике Српске.

Члан 2.

(1) Одлуке из члана 1. овог закона неће се примјењивати и извршавати на територији Републике Српске док Парламентарна скупштина БиХ не донесе Закон о Уставном суду БиХ.

(2) До доношења закона из става 1. овог члана, привремено се стављају ван снаге одредбе закона којим се прописује објављивање закона и других прописа Републике Српске, у дијелу који се односи на прописе и друге акте које доноси Уставни суд Босне и Херцеговине.“,  што представља и један од 14 приотитета Европске уније а којим се у складу са одредбама члана 60 Бечке конвенције о праву међународних уговора привремено суспендује примјена члана 4. став (4) Анекса 4.

На поменуте, јавно обзнањене, законе такође је изостала реакција осталих уговорница у форми протеста како то налажу одредбе Бечке конвенције о уговорном праву чиме је наступила и међународноправна прихваћеност ових аката. У том свјетлу, као логичан и континуиран правни слијед у поступку мирног рјешавања спора треба схватити и Закључке Народне скупштине Републике Српске бр. 02/1-021-1562/24, 02/1-021-1563/24 и 02/1-021-1564/24, који су донесени на њеној 16. посебној сједници одржаној 24. и 25. децембра 2024. године, а којима је главни адресат Европска унија у њеном својству свједока Дејтонског мировног споразума као и ову комуникацију.

Због свега наведеног, сматрамо да Налог Господина Кристијана Шмита којим се проглашава да се Закључцима Народне скупштине Републике Српске бр. 02/1-021-1562/24, 02/1-021-1563/24 и 02/1-021-1564/24, донесеним на њеној 16. посебној сједници одржаној 24. и 25. децембра 2024. године, крше обавезе и одговорности Републике Српске према Анексу 4 и Анексу 10 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, и којим се забрањује провођење наведених Закључака, као акт који није заснован на одредбама Бечке конвенције о праву међународних уговора, нема правно дејство и не представља адекватан иснтрумент за мирно рјешавање правног спора. Покушај правног изједначавања Налога са претходно октројисаним спорним законом по чијим одредбама се води поступак против предсједника Републике Српске представља вид застрашивања народних посланика и свједочи непознавање или свјесно одступање од правних норми и стандарда што је  карактеристично за тоталитарне режиме иза којих историјски стоје најтежа доба свјетских ратова и злочина који су почели као резултат кршења међународног права.

Такође, из текста Анекса 10 видљиво је да Високи представник нема надлежност да доноси наредбе и њима изриче забране. Све наведене активности Високог представника се могу оцијенити као ultra vires и као кршење Анекса 10. Посматрајући члан 5. Анекса 10 - Споразум о цивилној проведби мировног рјешења, видљиво је да „Високи представник има коначну надлежност интерпретације овог Споразума о цивилној проведби мировног рјешења“, а не и цјелокупног Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и његових анекса, укључујући и Анекс 4. У тачки XI/2 Закључака Савјета о имплементацији мира одржане у Бону 9. и 10. децембра 1997. године (тзв. Бонска овлашћења) није ништа садржано што би упутило на давање правног основа за доношење наредби које фактички поништавају акте Народне скупштине Републике Српске усвојене по демократској процедури. С обзиром да се спорна Наредба управо позива на тачку XI/2 Закључака Савјета о имплементацији мира одржане у Бону 9. и 10. децембра 1997. године (тзв. Бонска овлашћења) видљиво је да је таква Наредба донесена без ваљаног правног основа и да се може оспорити њено правно дејство ab initio. Парламентарна скупштина Савјета Европе у својој резолуцији из 2004. године истиче да „опсег ОХР-а је такав да, у сваком смислу, представља врховну институцију са овлаштењима у Босни и Херцеговини. У вези с тим, Скупштина сматра да је непомирљиво са демократским принципима да ОХР буде у стању да доноси извршне одлуке, а да за њих не сноси одговорност, нити обавезу да оправда њихову валидност, а да при томе нема правног лијека.“ Венецијанска комисија у студији у којој се бави овлаштењима Високог представника истиче да „демократски принцип суверенитета народа тражи да законе усваја тијело које је народ изабрало. Члан 3 (првог) Протокола уз Европску конвенцију о људским правима тражи да законодавно тијело бира народ, а ово право је лишено свог садржаја ако законе усваја неко друго тијело.“ Поред тога одлуке Високог представника не подлијежу жалби.

Не желимо да пропустимо прилику да напоменемо да Господин Кристијан Шмит није добио овлашћење од Савјета безбједности Уједињених нација да диспонира главом VII Повеље Уједињених нација и да као такав се не може ни позивати на и онако спорна тзв. Бонска овлашћења.

Саопштење дато од стране амбасаде Сједињених Америчких Држава у Босни и Херцеговни путем мреже „X“ у формалном смислу прихватамо као интервенцију свједока Дејтонског споразума, која је пак у садржинском смислу декларативног карактера, није протест и не доприноси рјешавању правног спора описаног у горњим параграфима. Саопштењем се, према нашем схватању, исказује став свједока у Дејтонском мировном споразуму да око правних питања која су између осталог предмет Закључака и Налога постоји спор.

Понављамо нашу спремност да преговарамо о отклањању свих облика и начина кршења Дејтонског мировног споразума и његових анекса на које смо указали у претходним актима Народне скупштине Републике Српске како бисмо дошли до поновног успостављања пуне примјене Дејтонског мировног споразума којој смо у цјелости одани и трајно привржени.

Поново напомињемо и наглашавамо важност дијалога и комуникације насупрот пријетњи, налозима и уцјенама које само даље ескалирају ситуацију и воде у радикализацију подјела и сукоба.